2 Samuel 13 глава

Samuel
New Living Translation → Елизаветинская Библия

 
 

Now David’s son Absalom had a beautiful sister named Tamar. And Amnon, her half brother, fell desperately in love with her.
 
И҆ бы́сть по си́хъ, и҆ ѹ҆ а҆вессалѡ́ма сы́на даві́дова бѣ̀ сестра̀ добра̀ взо́ромъ ѕѣлѡ̀, и҆́мѧ же є҆́й ѳама́рь, и҆ возлюбѝ ю҆̀ а҆мнѡ́нъ сы́нъ даві́довъ:

Amnon became so obsessed with Tamar that he became ill. She was a virgin, and Amnon thought he could never have her.
 
и҆ скорбѧ́ше а҆мнѡ́нъ, ѩ҆́кѡ и҆ разболѣ́тисѧ (є҆мѹ̀) сестры̀ своеѧ̀ ра́ди ѳама́ры, занѐ дѣ́ва бѧ́ше сїѧ̀, и҆ не ѹ҆до́бно бѣ̀ пред̾ ѻ҆чи́ма а҆мнѡ́нима что̀ сотвори́ти є҆́й.

But Amnon had a very crafty friend — his cousin Jonadab. He was the son of David’s brother Shimea.a
 
И҆ бѣ̀ а҆мнѡ́нѹ дрѹ́гъ, и҆́мѧ же є҆мѹ̀ ї҆ѡнада́въ, сы́нъ самаа̀ бра́та даві́дова, и҆ ї҆ѡнада́въ мѹ́жъ мѹ́дръ ѕѣлѡ̀.

One day Jonadab said to Amnon, “What’s the trouble? Why should the son of a king look so dejected morning after morning?” So Amnon told him, “I am in love with Tamar, my brother Absalom’s sister.”
 
И҆ речѐ є҆мѹ̀ (ї҆ѡнада́въ): что́ ти, ѩ҆́кѡ ты̀ та́кѡ боли́ши, сы́не царе́въ, ѹ҆́трѡ ѹ҆́трѡ; и҆ не возвѣща́еши мѝ; И҆ речѐ є҆мѹ̀ а҆мнѡ́нъ: ѳама́рѹ сестрѹ̀ а҆вессалѡ́ма бра́та моегѡ̀ а҆́зъ люблю̀.

“Well,” Jonadab said, “I’ll tell you what to do. Go back to bed and pretend you are ill. When your father comes to see you, ask him to let Tamar come and prepare some food for you. Tell him you’ll feel better if she prepares it as you watch and feeds you with her own hands.”
 
И҆ речѐ є҆мѹ̀ ї҆ѡнада́въ: лѧ́зи на посте́ли твое́й и҆ разболи́сѧ, и҆ вни́детъ ѻ҆те́цъ тво́й ви́дѣти тѧ̀, и҆ рече́ши къ немѹ̀: да прїи́детъ нн҃ѣ ѳама́рь сестра̀ моѧ̀, и҆ да мѝ да́стъ ѩ҆́сти, и҆ да сотвори́тъ пред̾ ѻ҆чи́ма мои́ма снѣ́дь, да ѹ҆ви́ждѹ и҆ вкѹшѹ̀ ѿ рѹ́къ є҆ѧ̀.

So Amnon lay down and pretended to be sick. And when the king came to see him, Amnon asked him, “Please let my sister Tamar come and cook my favorite dishb as I watch. Then I can eat it from her own hands.”
 
И҆ лѧ́же а҆мнѡ́нъ и҆ разболѣ́сѧ: и҆ вни́де ца́рь ви́дѣти є҆го̀. И҆ речѐ а҆мнѡ́нъ къ царю̀: да прїи́детъ нн҃ѣ ѳама́рь сестра̀ моѧ̀ ко мнѣ̀ и҆ да и҆спече́тъ два̀ прѧ҄жма пред̾ ѻ҆чи́ма мои́ма, и҆ и҆́мамъ ѩ҆́сти ѿ рѹкѹ̀ є҆ѧ̀.

So David agreed and sent Tamar to Amnon’s house to prepare some food for him.
 
И҆ посла̀ даві́дъ къ ѳама́рѣ въ до́мъ, глаго́лѧ: и҆дѝ нн҃ѣ въ до́мъ а҆мнѡ́на бра́та твоегѡ̀ и҆ сотворѝ є҆мѹ̀ снѣ́дь.

When Tamar arrived at Amnon’s house, she went to the place where he was lying down so he could watch her mix some dough. Then she baked his favorite dish for him.
 
И҆ и҆́де ѳама́рь въ до́мъ а҆мнѡ́на бра́та своегѡ̀, и҆ то́й лежа́ше. И҆ взѧ̀ тѣ́сто, и҆ смѣсѝ, и҆ ѹ҆стро́и пред̾ ѻ҆чи́ма є҆гѡ̀, и҆ и҆спечѐ прѧ҄жма:

But when she set the serving tray before him, he refused to eat. “Everyone get out of here,” Amnon told his servants. So they all left.
 
и҆ взѧ̀ сковрадѹ̀ и҆ и҆зложѝ пред̾ него̀, и҆ не восхотѣ̀ ѩ҆́сти. И҆ речѐ а҆мнѡ́нъ: и҆зжени́те всѧ҄ мѹ́жы ѿ менє̀. И҆ и҆згна́ша всѧ҄ мѹ́жы ѿ негѡ̀.

Then he said to Tamar, “Now bring the food into my bedroom and feed it to me here.” So Tamar took his favorite dish to him.
 
И҆ речѐ а҆мнѡ́нъ къ ѳама́рѣ: внеси́ ми снѣ́дь во внѹ́треннюю хра́минѹ, и҆ ѩ҆́мъ ѿ рѹкѹ̀ твоє́ю. И҆ взѧ̀ ѳама́рь прѧ҄жма, ѩ҆̀же и҆спечѐ, и҆ внесѐ а҆мнѡ́нѹ бра́тѹ своемѹ̀ во внѹ́треннюю хра́минѹ,

But as she was feeding him, he grabbed her and demanded, “Come to bed with me, my darling sister.”
 
и҆ предста́ви є҆мѹ̀ да ѩ҆́стъ. И҆ ѩ҆́тъ ю҆̀, и҆ речѐ є҆́й: грѧдѝ, лѧ́зи со мно́ю, сестро̀ моѧ̀.

“No, my brother!” she cried. “Don’t be foolish! Don’t do this to me! Such wicked things aren’t done in Israel.
 
И҆ речѐ є҆мѹ̀: нѝ, бра́те мо́й, не ѡ҆брѹга́й менѐ, поне́же не сотвори́тсѧ та́кѡ во ї҆и҃ли, не сотворѝ безѹ́мїѧ сегѡ̀:

Where could I go in my shame? And you would be called one of the greatest fools in Israel. Please, just speak to the king about it, and he will let you marry me.”
 
и҆ а҆́зъ ка́мѡ скры́ю безче́стїе моѐ; и҆ ты̀ бѹ́деши ѩ҆́кѡ є҆ди́нъ ѿ безѹ́мныхъ во ї҆и҃ли: и҆ нн҃ѣ глаго́ли къ царю̀, да не ѿлѹчи́тъ менѐ ѿ тебє̀.

But Amnon wouldn’t listen to her, and since he was stronger than she was, he raped her.
 
И҆ не восхотѣ̀ а҆мнѡ́нъ послѹ́шати гла́са є҆ѧ̀, и҆ преѡдолѣ̀ є҆́й, и҆ смирѝ ю҆̀, и҆ преспа̀ съ не́ю.

Then suddenly Amnon’s love turned to hate, and he hated her even more than he had loved her. “Get out of here!” he snarled at her.
 
И҆ возненави́дѣ ю҆̀ а҆мнѡ́нъ не́навистїю вели́кою ѕѣлѡ̀, ѩ҆́кѡ ве́лїимъ ненавидѣ́нїемъ возненави́дѣ ю҆̀ па́че любвѐ, є҆́юже люблѧ́ше ю҆̀, и҆ речѐ є҆́й а҆мнѡ́нъ: воста́ни и҆ ѿидѝ.

“No, no!” Tamar cried. “Sending me away now is worse than what you’ve already done to me.” But Amnon wouldn’t listen to her.
 
И҆ речѐ є҆мѹ̀ ѳама́рь: (нѝ, бра́те,) ѩ҆́кѡ ѕло́ба бо́лши є҆́сть послѣ́днѧѧ па́че пе́рвыѧ, ю҆́же сотвори́лъ є҆сѝ со мно́ю, є҆́же ѿсла́ти менѐ. И҆ не восхотѣ̀ а҆мнѡ́нъ слы́шати гла́са є҆ѧ̀.

He shouted for his servant and demanded, “Throw this woman out, and lock the door behind her!”
 
И҆ призва̀ ѻ҆́трока своего̀, приста́вника до́мѹ своегѡ̀, и҆ речѐ є҆мѹ̀: ѿслѝ нн҃ѣ сїю̀ ѿ менє̀ во́нъ, и҆ заключѝ двє́ри в̾слѣ́дъ є҆ѧ̀.

So the servant put her out and locked the door behind her. She was wearing a long, beautiful robe,c as was the custom in those days for the king’s virgin daughters.
 
И҆ бѣ̀ ри́за на не́й и҆спещре́на, поне́же та́кѡ ѡ҆блача́хѹсѧ дщє́ри царє́вы, сѹ́щыѧ дѣви҄цы, во ѻ҆дє́жды своѧ҄. И҆ и҆зведѐ ю҆̀ во́нъ слѹга̀ є҆гѡ̀ и҆ затворѝ двє́ри в̾слѣ́дъ є҆ѧ̀.

But now Tamar tore her robe and put ashes on her head. And then, with her face in her hands, she went away crying.
 
И҆ взѧ̀ ѳама́рь пе́пелъ, и҆ насы́па на главѹ̀ свою̀, и҆ ѻ҆де́ждѹ и҆спещре́ннѹю растерза̀ на себѣ̀, и҆ возложѝ рѹ́цѣ своѝ на главѹ̀ свою̀, и҆ и҆дѹ́щи и҆дѧ́ше и҆ вопїѧ́ше.

Her brother Absalom saw her and asked, “Is it true that Amnon has been with you? Well, my sister, keep quiet for now, since he’s your brother. Don’t you worry about it.” So Tamar lived as a desolate woman in her brother Absalom’s house.
 
И҆ речѐ къ не́й а҆вессалѡ́мъ бра́тъ є҆ѧ̀: є҆да̀ а҆мнѡ́нъ бра́тъ тво́й бы́сть съ тобо́ю; и҆ нн҃ѣ, сестро̀ моѧ̀, ѹ҆молчѝ, ѩ҆́кѡ бра́тъ тво́й є҆́сть: не полага́й на се́рдцы твое́мъ є҆́же глаго́лати сло́во сїѐ. И҆ сѣ́де ѳама́рь вдо́вствѹющи въ домѹ̀ а҆вессалѡ́ма бра́та своегѡ̀.

When King David heard what had happened, he was very angry.d
 
И҆ слы́ша ца́рь даві́дъ всѧ҄ словеса̀ сїѧ҄, и҆ разгнѣ́васѧ ѕѣлѡ̀, и҆ не ѡ҆печа́ли дѹ́ха а҆мнѡ́на сы́на своегѡ̀, поне́же люблѧ́ше є҆го̀, ѩ҆́кѡ пе́рвенецъ бѣ̀ є҆мѹ̀.

And though Absalom never spoke to Amnon about this, he hated Amnon deeply because of what he had done to his sister.
 
И҆ не глаго́ла а҆вессалѡ́мъ со а҆мнѡ́номъ ни ѡ҆ добрѣ̀, ни ѡ҆ ѕлѣ̀, поне́же возненави́дѣ а҆вессалѡ́мъ а҆мнѡ́на тогѡ̀ ра́ди, поне́же ѳама́рѹ сестрѹ̀ є҆гѡ̀ ѡ҆брѹга́лъ.

Two years later, when Absalom’s sheep were being sheared at Baal-hazor near Ephraim, Absalom invited all the king’s sons to come to a feast.
 
И҆ бы́сть по двѹ́хъ лѣ́тѣхъ дні́й, и҆ бѣ́ша стригѹ́ще (ѻ҆́вцы) а҆вессалѡ́мѡвы (рабѝ) въ веласѡ́рѣ бли́з̾ є҆фре́ма: и҆ призва̀ а҆вессалѡ́мъ всѧ҄ сы́ны царє́вы.

He went to the king and said, “My sheep-shearers are now at work. Would the king and his servants please come to celebrate the occasion with me?”
 
И҆ прїи́де а҆вессалѡ́мъ ко царю̀ и҆ речѐ: сѐ, нн҃ѣ стригѹ́тъ рабѹ̀ твоемѹ̀, да и҆́детъ ѹ҆̀бо ца́рь и҆ ѻ҆́троцы є҆гѡ̀ съ рабо́мъ твои́мъ.

The king replied, “No, my son. If we all came, we would be too much of a burden on you.” Absalom pressed him, but the king would not come, though he gave Absalom his blessing.
 
И҆ речѐ ца́рь ко а҆вессалѡ́мѹ: нѝ, сы́не мо́й, да не по́йдемъ всѝ мы̀, и҆ да не ѡ҆тѧготи́мъ тѧ̀. И҆ нѹжда́ше є҆го̀: и҆ не восхотѣ̀ (ца́рь) и҆тѝ, и҆ благословѝ є҆го̀.

“Well, then,” Absalom said, “if you can’t come, how about sending my brother Amnon with us?” “Why Amnon?” the king asked.
 
И҆ речѐ а҆вессалѡ́мъ къ немѹ̀: а҆́ще же нѝ, понѐ да и҆́детъ съ на́ми а҆мнѡ́нъ бра́тъ мо́й. И҆ речѐ є҆мѹ̀ ца́рь: почто̀ и҆́детъ съ тобо́ю а҆мнѡ́нъ;

But Absalom kept on pressing the king until he finally agreed to let all his sons attend, including Amnon. So Absalom prepared a feast fit for a king.e
 
И҆ принѹ́ди є҆го̀ а҆вессалѡ́мъ, и҆ ѿпѹстѝ съ ни́мъ а҆мнѡ́на и҆ всѧ҄ сы́ны царє́вы. И҆ сотворѝ а҆вессалѡ́мъ пи́ръ, ѩ҆́коже твори́тъ пи́ръ ца́рь.

Absalom told his men, “Wait until Amnon gets drunk; then at my signal, kill him! Don’t be afraid. I’m the one who has given the command. Take courage and do it!”
 
И҆ заповѣ́да а҆вессалѡ́мъ ѻ҆трокѡ́мъ свои҄мъ, глаго́лѧ: ви́дите є҆гда̀ возблажа́етъ се́рдце а҆мнѡ́не ѿ вїна̀, и҆ рекѹ̀ ва́мъ: порази́те а҆мнѡ́на, и҆ ѹ҆мертви́те є҆го̀: не ѹ҆бо́йтесѧ, ѩ҆́кѡ не а҆́зъ ли є҆́смь повелѣва́ѧй ва́мъ; мѹжа́йтесѧ и҆ бѹ́дите въ сы́ны си́лы.

So at Absalom’s signal they murdered Amnon. Then the other sons of the king jumped on their mules and fled.
 
И҆ сотвори́ша ѻ҆́троцы а҆вессалѡ́мли а҆мнѡ́нѹ, ѩ҆́коже заповѣ́да и҆̀мъ а҆вессалѡ́мъ. И҆ воста́ша всѝ сы́нове царє́вы, и҆ всѣ́де кі́йждо на мска̀ своего̀, и҆ бѣжа́ша.

As they were on the way back to Jerusalem, this report reached David: “Absalom has killed all the king’s sons; not one is left alive!”
 
И҆ бы́сть, сѹ́щымъ и҆̀мъ на пѹтѝ, и҆ слѹ́хъ до́йде до даві́да, глаго́лѧ: и҆збѝ а҆вессалѡ́мъ всѧ҄ сы́ны царє́вы, и҆ не и҆збы́сть ѿ ни́хъ ни є҆ди́нъ.

The king got up, tore his robe, and threw himself on the ground. His advisers also tore their clothes in horror and sorrow.
 
И҆ воста̀ ца́рь, и҆ растерза̀ ри҄зы своѧ҄, и҆ лѧ́же на землѝ, и҆ всѝ ѻ҆́троцы є҆гѡ̀ предстоѧ́щїи є҆мѹ̀ растерза́ша ри҄зы своѧ҄.

But just then Jonadab, the son of David’s brother Shimea, arrived and said, “No, don’t believe that all the king’s sons have been killed! It was only Amnon! Absalom has been plotting this ever since Amnon raped his sister Tamar.
 
И҆ речѐ ї҆ѡнада́въ, сы́нъ самаа̀ бра́та даві́дова, и҆ речѐ: да не рече́тъ господи́нъ мо́й ца́рь, ѩ҆́кѡ всѧ҄ ѻ҆́троки сы́ны царє́вы ѹ҆бѝ, но а҆мнѡ́нъ є҆́сть є҆ди́нъ ѹ҆бїе́нъ, ѩ҆́кѡ то́й и҆з̾ ѹ҆́стъ а҆вессалѡ́мѹ не и҆схожда́ше, ѿне́лѣже ѡ҆брѹга̀ сестрѹ̀ є҆гѡ̀ ѳама́рѹ:

No, my lord the king, your sons aren’t all dead! It was only Amnon.”
 
и҆ нн҃ѣ да не полага́етъ господи́нъ мо́й ца́рь словесѐ на се́рдцы свое́мъ, глаго́лѧ: всѝ сы́нове царє́вы ѹ҆мро́ша: ѩ҆́кѡ а҆мнѡ́нъ є҆ди́нъ ѹ҆́мре.

Meanwhile Absalom escaped. Then the watchman on the Jerusalem wall saw a great crowd coming down the hill on the road from the west. He ran to tell the king, “I see a crowd of people coming from the Horonaim road along the side of the hill.”f
 
И҆ побѣжѐ а҆вессалѡ́мъ. И҆ воздви́же ѻ҆́трокъ стра́жъ ѻ҆чеса̀ своѧ҄ и҆ ви́дѣ: и҆ сѐ, лю́дїе мно́зи и҆дѹ́ще пѹте́мъ в̾слѣ́дъ є҆гѡ̀ со страны̀ го́ръ въ низхожде́нїе. И҆ прїи́де стра́жъ и҆ возвѣстѝ царю̀ и҆ речѐ: мѹ́жы ви́дѣхъ ѿ пѹтѝ ѡ҆ро́нска со страны̀ горы̀.

“Look!” Jonadab told the king. “There they are now! The king’s sons are coming, just as I said.”
 
И҆ речѐ ї҆ѡнада́въ ко царю̀: сѐ, сы́нове царє́вы прихо́дѧтъ: по словесѝ раба̀ твоегѡ̀, та́кѡ бы́сть.

They soon arrived, weeping and sobbing, and the king and all his servants wept bitterly with them.
 
И҆ бы́сть є҆гда̀ сконча̀ глаго́лѧ, и҆ сѐ, сы́нове царє́вы прїидо́ша и҆ воздвиго́ша гла́съ сво́й и҆ пла́каша: и҆ са́мъ ца́рь и҆ всѝ ѻ҆́троцы є҆гѡ̀ пла́каша пла́чемъ вели́кимъ ѕѣлѡ̀.

And David mourned many days for his son Amnon. Absalom fled to his grandfather, Talmai son of Ammihud, the king of Geshur.
 
И҆ а҆вессалѡ́мъ ѹ҆бѣжѐ, и҆ прїи́де ко ѳо́лмѹ сы́нѹ є҆мїѹ́да, царю̀ гедсѹ́рскѹ, въ зе́млю хамааха́дскѹ. И҆ пла́каше даві́дъ ца́рь ѡ҆ сы́нѣ свое́мъ всѧ҄ дни҄.

He stayed there in Geshur for three years.
 
И҆ а҆вессалѡ́мъ ѹ҆бѣжѐ, и҆ и҆́де въ гедсѹ́ръ, и҆ бѣ̀ та́мѡ трѝ лѣ҄та.

And King David,g now reconciled to Amnon’s death, longed to be reunited with his son Absalom.h
 
И҆ ѡ҆ста́ви ца́рь даві́дъ и҆зы́ти в̾слѣ́дъ а҆вессалѡ́ма, ѩ҆́кѡ ѹ҆тѣ́шисѧ ѡ҆ а҆мнѡ́нѣ, ѩ҆́кѡ ѹ҆́мре.



2007–2024. Сделано с любовью для любящих и ищущих Бога. Если у вас есть вопросы или пожелания, то пишите нам: bible-man@mail.ru.